Način rada se nije menjao. Osim što sada imamo računare koji sabiraju umesto nas i više nemamo mastiljave olovke, crveni storno, knjigovodstveno koleno i slično, način knjiženja je ostao isti.

Kartice su sabirane na kraju godine, prihodi i rashodi su se zatvarali i svodili na nulu, razlika između pihoda i rashoda predstavlja rezultat: dobit ili gubitak.

Na osnovu zbirova kartica smo popunjavali prvo listu konta, ono što se danas zove Zaključni list, a zatim i obrasce za završni račun.

Za početak ću vam ispričati anegdotu, koju mi je ispričao jedan inspektor finansijske policije, gospodin M. Marković.

Kad kažem gospodin, to nije fraza, on je zaista bio gospodin - stavom, stasom i držanjem. Prvo je bio inspektor SDK, što bi bio pandan današnjim revizorskim kućama, a kada se SDK rasformirala, gospodin Marković je prešao u finansijsku policiju i tu je dočekao penziju.

Elem, rešila frizerka da postane knjigovođa i pošto je bila visprena žena, otišla je na pravo mesto da dobije informacije: u kancelarije finansijske policije u Poreskoj upravi. U hodniku je nabasala na gospodina Markovića, objasnila mu je šta želi i pitala ga šta treba da radi.

Marković je bio ne malo iznenađen tim pitanjem. Verujem da je bio šokiran, ali pošto je to bio jedan uljudan i lepo vaspitan gospodin, rekao joj je:

             "Pa... ako vodite maloprodaju treba da imate Trgovačku knjigu."

             "Gde to ima da se kupi?" - upitala je frizerka.

             "Imate u svim knjižarame" - reče g. Marković

             Frizerka piše: "Kupiti trgovačku knjigu."

            "Ako vodite preduzeće, onda treba da imate Glavnu knjigu."

            Frizerka piše: "Kupiti glavnu knjigu."

Knjigovodstvo se vodilo ručnim upisivanjem brojeva u kartonske kartice, kopirno preko indiga u dnevnik knjiženja.

Prvo se knjižilo grafitnom "mastiljavom" olovkom, koja je ostavljala trajan trag na papiru i gde je brisanje bilo skoro nemoguće. To je bio način da se onemogući eventualno prepravljanje podataka.

Kasnije smo prešli na hemijske olovke, koje su imale sličan efekat. Ali mastiljava olovka je ipak bila nezamenljiva.

Na kraju godine smo sabirali sve kartice i sabirali smo dnevnik i trebalo je da dobijemo isti zbir. 

To su bile Tantalove muke i rolne i rolne potrošenog papira računskih mašina. Ali na kraju bi smo došli do tačnog rezultata, jer ako se promet svih kartica slagao sa finansijskim dnevnikom to je značilo da su finansijske kartice dobro sabrane. I tek onda smo mogli da pristupimo popunjavanju završnih računa.

Na kraju godine kartice su se koričile u knjigu i to je bila Glavna knjga.

Svi podaci su se sabirali na računskoj mašini i to je bio mehanički posao:

brojka plus

brojka plus

brojka plus...

i zato je cifra koja je trebala da se oduzme prilikom sabiranja bila posebno naglašena, tako što je uokvirena crvenom olovkom, da bi bila uočljivija.

Knjigovođa koji je knjižio sve ove poslovne promene nije koristio crvenu olovku, plavom je uokvirivao iznose koji treba da se oduzmu, ali su bili dovoljno uočljivi prilikom sabiranja.

Na kraju godine svaka kartica je morala da bude sabrana, podvučena jednom linijom, upisan zbir i podvučeno sa dve linije.

Prazan prostor se precrtavao dijagonalnom linijom, da bi bilo onemogućeno dodatno knjiženje već završene poslovne godine.

Pre dijagonalne linije crtali smo kratku horizontalnu liniju na mestu gde je kartica podvučena sa dve linije i dijagonalno na dnu kartice. Te dve linije su se spajale linijom koja je precrtavala ceo prazan prostor.

Ta dijagonalna linija zvala se knjgovodstveno koleno.