Naravno i država je radila svoj posao pa smo predavali poreske prijave za porez na dobit.
Naknadno se pokazalo da je čitavo knjigovodstvo za 1993. godinu bilo besmisleno, jer podaci 1993. ne ulaze ni u jedan prosek, nigde se ne mogu uvrstiti, čak i plate koje smo primali i na koje su plaćani doprinosi nisu iskazani u Fondu PIO.
Ali knjigovođe su marljivo radile svoj posao... I evo poreskih prijava za porez na dobit. Obrazac PB-1 se nije menjao od tada, u smislu naziva, ali ono što je danas obrazac PDP je tada bio obrazac PP-4.
Bez obzira na inflaciju i cifre koje skoro pa da nisu mogle da se upišu u propisane obrasce, knjigovođe su radile svoje posao.
Tada smo imali koeficijente revalorizacije osnovnih sredstava, koje smo primenjivali na vrednost osnovnih sredstava i sećam se da sam otišla na šalter SDK da predam završni račun par dana pre 28. februara. Pre nego što je primila završne račune, kontolorka na šalteru me je upitala" "Jesi li primenila nove koeficijente revalorizacije? Jutros su objavljeni."
Naravno, primenila sam koeficijente koji su važili do juče, nije htela da mi primi završni račun. Morala sam iznova da popunjavam obrasce. Sledeći put je bilo isto, ponovo me je vratila i tek iz trećeg puta sam uspela da predam završni račun, jer sam ujutru proverila da li su se promenili koeficijenti pa sam tek onda popunila obrasce. A sve smo popunjavali ručno i unakrsno sabirali cifre na digitronu.
Podsećanje, svi iskazani podaci su u hiljadama dinara, tako da na ove cifre koje vidiš u bilansima dodaj još tri nule.
Poreske prijave za porez na promet smo podnosili kvartalno i ovo je možda najbolji pokazatelj kretanja inflacije po kvartalima.
Knjigovodstvo je istorijat poslovnih promena svake firme, tako da bi slika inflatorne godine bila nepotpuna bez knjgovodstvene dokumentacije.
Tada smo prilično plaćali gotovinom, ali smo morali da dostavljamo Službi društvenog knjigovodstva Odluku o blagajničkom maksimumu, da bi smo mogli da podižemo novac sa žiro računa preduzeća ili preduzetničke radnje, za potrebe plaćanja sitnih troškova.
Lepe, šarene, naravno štampane na lošem papiru, ali svakako u opticaju kao gomila novca. Svi smo bili milijarderi!
Dok sam postavljala fotografije novčanica, koje sam skenirala, zapazila sam da nemam sve novčanice iz tog perioda. Stoga bih zamolila svakog ko ima nedostajuće novčanice da mi pošalje skeniranu novčanicu da bih dopunila muzejsku kolekciju
Kurs marke se menjao svaki dan, na kraju godine i po nekoliko puta dnevno.
22. septembra 1993. godine Jugoslavija je donela Zakon o denominaciji nacionalne valute, prema kojem je od 1. oktobra milion dinara vredeo jedan dinar. I to se vidi u pregledu kursa dinara, koji sam pronašla na sajtu Narodne banke Srbije
Zatim je bila još jedna denominacija, početkom januara 1994 je sa milijarde skinuto devet nula, a pri poslednjoj denominaciji, 24. januara 1994. godine, uveden je novi dinar koji je izjednačen sa nemačkom markom.
Ja sam imala rokovnik u koji sam svaki dan zapisivala kurs, jer mi je trebao za fakturisanje, ali sam (nažalost) taj rokovnik sa zadovoljstvom bacila čim smo 24. januara 1994. godine dobili novi dinar.
Sve knjigovodstvene podatke smo delili sa 12.000.000 dinara, da bi smo dobili novi dinar! Da nije bilo denominacije početkom godine, iznose bi smo delili sa 12.000.000.000.000.000 dinara...
Mislim da digitron ne može da podnese toliki broj numeričkih mesta