Da li vam poslodavci plaćaju troškove prevoza na posao i s posla?

Da li vam poslodavci plaćaju troškove prevoza na posao i s posla? Da li vas gnjave da im dostavljate račune da bi vam isplatili prevoz? Kada imate pravo da primite prevoz a kada ne? Šta ako je radnik u štrajku, a dolazi na posao, ima li pravo da primi prevoz? Da li znate kada imate pravo na troškove prevoza, a kada ne?

Jedna od firmi za koju sam radila, koja mi je bila klijent, dok sam imala agenciju za računovodstvo, svojim radnicima nije isplaćivala prevoz. Kada sam direktoru skrenula pažnju da je u obavezi da radinicima isplaćuje prevoz, rekao je da ja nisam u pravu, jer on je svojim Pravilnikom o radu predvideo da ko stanuje dalje od sedam kilometara nema pravo na prevoz.

Ko ima pravo da primi naknadu za troškove prevoza?

Zakon o radu je u jednoj od svojih starijih verzija imao klauzulu da ko stanuje bliže od dve autobuske stanice nema pravo na prevoz, međutim kasnijim izmenama je to ukinuto i ne postoji zakonsko ograničenje u smislu da neko nema pravo na naknadu troškova prevoza na posao i s posla.

Nisam uspela da se izborim sa njim, on je tvrdio da je u pravu i ja sam na kraju rekla, kao i uvek kada sam bila u sukobu vezano za zakonske propise: "Pa Ok. Tvoja firma, tvoja plaćanja, tvoj porez, tvoja kazna, ja s tim nemam ništa. Moje je bilo samo da te upozorim."

Bez obzira na to šta je napisano u pomenutom Pravilniku o radu, radnik IMA PRAVO da primi naknadu troškova prevoza, a ukoliko firma ne isplati  to zakonsko zagarantovano pravo, platiće kaznu.

U  članu 118. Zakon o radu. kaže: "Zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa Opštim aktom i Ugovorom o radu i to..."pa je onda nabrojano, šta sve radnik ima pravo po članu 118. ali, između ostalog kaže: "za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz."

Retki su poslodavci koji obezbeđuju sopstveni prevoz, uglavnom se ljudi snalaze i dolaze na posao onako kako mogu.

U istom članu 118. Zakon o radu dalje kaže: "promena mesta stanovanja zaposlenog nakon zaključenja ugovora o radu, ne može da utiče na povećanje troškova prevoza koje je poslodavac dužan da naknadi zaposlenom u trenutku zaključenja ugovora o radu bez saglasnosti poslodavca."

Ova klauzula je stavljena da ne bi bilo zloupotreba, jer neko ko živi u gradu i radi u gradu, može jednostavno da se prijavi kod rođaka u selu. Mesečna karta za tu relaciju, odnosno prevoz za tu relaciju je višestruko skuplji, radnik promeni adresu u ličnoj karti i kaže "Ja sam se preselio, umesto da mi platiš tri, četiri, pet hiljada  plaćaj mi deset ili petnaest, jer ja živim tamo."

I Zakonom je definisano da poslodavac ne mora da se saglasi sa promenom mesta stanovanja, da bi se sprečile eventualne zloupotrebe: ukoliko se poslodavac ne saglasi platiće se prevoz po starom.

Kada su kazne u pitanju, Zakon o radu, u članu 275 kaže: "Novčanom kaznom od 400.000 do 1.000.000 dinara kazniće se za prekršaj polodavac sa svojstvom pravnog lica..." pa između ostalog: "ako zaposlenom ne isplati naknadu troškova, odnosno drugo primanje u skladu sa odredbama ovog Zakona a novčanom kaznom od 100.000 do 300.000 za prekršaj iz stava 1. ovog člana kazniće se preduzetnik."

Kada imamo pravo na isplatu troškova prevoza?

Svih onih dana kada dolazimo na posao i odlazimo sa posla. Zakon o porezu na dohodak građana je predvideo neoporezivi iznos do koga se ne plaća porez, taj iznos se menja svake godine, a ukoliko mesečna karta radnika, odnosno prevoz, košta više od neoporezivog iznosa, na razliku između isplaćene naknade za prevoz i neoporezivog iznosa, propisanog Zakonom, plaća se porez po stopi od 10%. A Zakon o radu i rekao je da troškovi prevoza ne spadaju u zaradu već spadaju u naknadu troškova.

Podatak o neoporezivom iznosu za troškove prevoza objavljuje se početkom godine, a primenjuje se od 1. februara i važi za sve isplate u tekućoj godini, dok se ne objavi novi neoporezivi iznos.

Radnik treba da dokumentuje kolika je cena mesečne karte. Da bi smo imali dokumentovano koliko košta prevoz od kuće do posla, najbolje je da radnik donese potvrdu od autoprevoznika, potvrdu u kojoj piše koliko košta ta mesečna karta pa, bez obzira na to da li dolazi sopstvenim automobilom ili dolazi autobusom, isplaćuje mu se taj iznos. Ukoliko je iznos mesečne karte veći od neoporezivnog iznosa tada se plaća porez po stopi od 10% na iznos koji je iznad propisanog neoporezivog iznosa.

Trošak prevoza na posao i s posla mora biti dokumentovan

Ministarstvo finansija, je u svom mišljenju  br. 011-00-12/2019-04 od 1.2.2019. godine definisalo da troškovi prevoza moraju biti dokumentovani. Sve dotle, znači godinama unazad, firme koje su isplaćivale prevoz, opet na osnovu dokumenta koliko košta mesečna karta, isplaćivale su troškove prevoza ili na tekući račun zaposlenih ili u gotovom, ali je postojao spisak za isplatu, kao dokument i radnici su potpisivali da su primili iznos prevoza.

Međutim, to Mišljenje Ministarstva je uzburkalo javnost, svi su se pitali "ko će da skupi toliko računa? To je velika dokumentacija, to je veliko administriranje."

I šta su neke firme uradile? Sklopile su ugovor sa određenom pumpom, koja im je dala kartice slične platnim karticama. Firma na tu karticu uplati iznos, koji radnik ima pravo da potroši za prevoz do posla i nazad i radnik onda tom karticom plaća gorivo. Firma dobije zbirnu fakturu, sa spiskom zaposlenih radnika i onda se, na osnovu tog spiska, knjiži  trošak prevoza na posao i s posla i dokumentuje se da je prevoz isplaćen.

Ukoliko radnik dolazi na posao javnim prevozom ili taksijem može priložiti račune. Firma može i sa taksi službom da zaključi ugovor o prevozu sopstvenih radnika, a radnik može isto tako i da svaki dolazak na posao i odlazak sa posla taksijem dokumentuje računom, koji će mu izdati taksi prevoznik.

Kada su u pitanju mesečne karte firma može iznos prevoza zaposlenih koji koriste mesečne karte, da uplati direktno javnom prevozniku i da se na taj način radniku produži mesečna karta.

Prevoz se isplaćuje samo za dane dolaska na rad i odlaska sa rada, što znači da onih dana kada ne radite, bilo da je u pitanju godišnji odmor, bilo da je u pitanju verski praznik, bolovanje ili neki drugi razlog zbog čega odsustvujete sa posla, za te dane nećete primiti prevoz. Za te dane nemate troškove prevoza i samim tim firma nije u obavezi da vam takav prevoz isplati.

Izuzetak je kada je u pitanju mesečna karta koja se uplaćuje unapred, tada firma može da donese odluku da se radniku isplati cela mesečna karta, bez obzira na to što može da se desi da u tom mesecu radnik neplanirano uzme nekoliko dana godišnjeg odmora ili recimo da bude na bolovanju.

Znači, to je izuzetak od pravila, ali firma može da zauzme takav stav. Zakon o radu je propisao minimalna prava zaposlenih ali firma može da odluči da prava radnika budu veća od tog zakonskog minimuma.

Dakle, troškovi prevoza moraju biti dokumentovani i firmama koje imaju veliki broj zaposlenih to zaista predstavlja problem. To je ogromna količina dokumentacije, zahteva angažovanje radnog vremena zaposlenih koji rade na obračunu zarada i firma može da donese i drugu odluku: nećemo da dokumentujemo prevoz, platićemo porez u visini od 10% na ceo iznos nedokumentovanog troška prevoza zaposlenih na posao i s posla. Time je ispoštovana zakonska odredba o obavezi isplate prevoza, a pošto takav prevoz predstavlja deo naknade zarade, koja nije naknada za obavljeni rad, plaća se samo porez od 10% na kompletno isplaćen prevoz.

Ministarstvo Finansija je tim povodom u svom Mišljenju br. 011-00-528/2019 od 16.07.2019.: "Verodostojnom računovodstvenom ispravom, u smislu člana 9. stav 1. Zakona..." o porezu na dohodak građana, "...smatra se računovodstvena isprava koja je potpuna, istinita, računski tačna i prikazuje poslovnu promenu, uz napomenu da je neophodno da pitanje načina dokumentovanja troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada zaposlenih, bude uređeno Opštim aktom pravnog lica, odnosno preduzetnika." Taj opšti akt se zove: Pravilnik o radu. U istom Mišljenju dalje se navodi:

"U slučaju korišćenja sopstvenog vozila   postoji mogućnost korišćenja kompanijskih vaučera, bonova ili kartica za kupovinu goriva, uz propratni spisak zaposlenih koji koriste sopstveni prevoz.

Taj dokument može biti fiskalni račun, odnosno fiskalni računi za kupljeno gorivo uz propratnu izjavu zaposlenog da se pomenuti računi odnose na gorivo. u slučaju korišćenja javnog prevoza, kao verodostojna isprava  bi se smatrao fiskalni račun za  kupljenu mesečnu ili dnevnu pretplatnu kartu, opet uz izjavu zaposlenog.

 U slučaju korišćenja taksi prevoza, kao verodostojna isprava bi se smatrali taksi računi, uz propratnu izjavu."

Radnik koji je u štrajku a dolazi na posao ima pravo da primi naknadu za prevoz

Nešto interesantno sam našla u Zakonu o štrajku, u članu 14. je između ostalog navedeno:

"Zaposleni koji učestvuje u štrajku ostvaruje osnovna prava iz radnog odnosa, osim prava na zaradu", što znači da zaposleni koji štrajkuje i dolazi na posao ima pravo na plaćene troškove prevoza.

I još sam nešto našla: presudu Vrhovnog kasacionog suda, Rev2 3069/2020 od 10.2.2021. godine iz koje izdvajam samo deo:

"Zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada na način koji je propisan imperativnim odredbama Zakona i Posebnog kolektivnog ugovora ali to pravo ne može da ostvari ako predmetne troškove nije imao."

Ono što je mene i iniciralo da napravim ovu temu, je bila upravo ta presuda, da je radnik tužio firm zato što mu nije isplaćivala naknadu troškova prevoza. Radnik, koji je stanovao nekih tristotinak metara od firme, gde čak ne da nije imalo potrebe da koristi javni prevoz ili sopstveni  prevoz već nije ni postojao prevoz za tako kratku relaciju. Radnik je taj spor izgubio, jer je poslodavac tražio veštačenje da se utvrdi koliko je udaljena autobuska stanica, koliko je udaljena njegova kuća i pošto, naravno, autobuska stanica je mnogo dalja nego što je posao, radnik taj spor nije dobio. Obično su sudovi na strani radnika, ali u ovom slučaju radnik zaista nije imao pravo.

Što znači, ako nemate prevoz - nećete dobiti ni naknadu prevoza.

Ako nemate dokumentovano da ste platili prevoz, nećete dobiti ni naknadu prevoza.

Neki ljudi dolaze na posao pešice, neki dolaze biciklom, tu im nisu potrebni nikakvi računi, u takvoim slučaju neće dobiti prevoz. Neko dolazi sopstvenim kolima. Dešava se da se nekoliko radnika, koji žive u istom kraju, dogovore da dolaze nečijim automobilom, ali - opet ako donesu račune i dokumentuju da su imali troškove prevoza tada imaju i pravo i na isplatu prevoza. Ukoliko se prevoz ne dokumentuje tada i nema naknade troškova prevoza na posao i s posla.

Poslodavac koji za sebe misli da je "Bog i batina"

Da se vratim na ovog mog klijenta koji je rekao: "Ali meni u Pravilniku o radu piše - ako je radnik udaljen sedam kilometara i više, onda ima pravo na prevoz". Ono što sam ja sporila, on je bio uporan i ostalo je tako po njegovom.

Pošto poslodavci nerado isplaćuju sve ono što ne moraju, viđala sam da  poneko donese odluku da se prevoz isplaćuje u visini neoporezivog iznosa, bez obzira što je realan trošak prevoza mnogo veći.

To je nešto što sam mnogo češće viđala, tipa "evo, ja sam ispoštovao Zakon, Zakon o porezu na dohodak građana je propisao - neoporeziv iznos je toliki i toliki i ja ću toliko da isplatim."

I to nije kako treba, međutim, on kaže "ja sam to ispoštovao, zakon, ja neću da plaćam ništa više što ne moram" i tako dalje.

Tragajući za svim mogućim situacijama vezanim za prevoz zaposlenih pronašla sam Odluku Ustavnog suda IUo 67/2016 od 8.11.2018. gde kaže: "Poslodavac nije ovlašćen da ograniči Zakonom predviđeno pravo zaposlenog na naknadu troškova prevoza u visini pune cene prevozne karte u javnom saobraćaju na taj način da u svom Opštem aktu odredi da iznos novčane naknade troškova prevoza zaposlenog ne može biti veći od neoporezivog iznosa."

Stoga, da firme i odgovorna lica u firmama ne bi dolazila u situaciju da plaćaju kazne zbog toga što su pogrešno protumačili zakonske propise, u ovom slučaju Zakon o radu, trebalo bi da barem jedna osoba u firmi poznaje sve zakonske propise vezane za radne odnose, jer setite se da su kazne uvek mnogo veće od troškova koje ste pokušali da izbegnete.

Izvor: Paragraf Lex