Zakon o porezu na dohodak građana, odnosno Zakon o radu, tamo negde početkom dvehiljaditih, uveli su pojam bruto zarade i svi mi, koji obračunavamo platu, baratamo pojmom bruto zarade. Zakon o doprinosima za socijalno osiguranje kaže da se doprinosi raspodeljuju i plaćaju delom na teret radnika a delom na teret poslodavca. Ja lično mislim da su ovde stvari malo nakaradno postavljene. Radnik vidi bruto zaradu u ugovoru o radu koji je potpisao sa poslodavcem, vidi tu istu bruto zaradu u isplatnom listiću, ali samo ona cifra koju dobija na tekući račun, za zaposlenu osobu predstavlja platu. Sve drugo je uglavnom nejasno i samim tim imaginarno.

Dakle, bez obzira što svi mi baratamo bruto zaradom, ne baratamo njenom suštinom.

Šta bi to zapravo značilo?

Šta je suština bruto zarade?

Poslodavac bi radniku trebalo da isplati bruto zaradu, a onda radnik treba sam da podnese poresku prijavu i plati svoje poreske obaveze.

Na Zapadu se to radi kvartalno.

Kod nas bi, znajuči naš mentalitet, nastao opšti haos, jer smo navikli da je sav novac, koji primimo kao platu, naš. A ako je sav novac moj, onda ja raspolažem njime i trošim ga kako želim ili mislim da treba.

Znajući to, zakonodavac kaže da ukoliko se obavlja plaćanje, ili promet ili bilo šta, između fizičkog i pravnog lica, obveznik poreza je fizičko lice, ali je poreski platac, odnosno onaj koji treba da plati poreze i doprinose, pravno lice. Time je i vuk sit i ovce na broju. Ali samo na prvi pogled.

Pošto sve obaveze prema državi padaju na teret firme, imamo situaciju da se samo na deo zarade obračunavaju porez i doprinosi a ostatak se isplaćuje na ruke, bez plaćanja dažbina. Ili radnik uopšte nije prijavljen, odnosno radi "na crno" i državi se ne plaća ništa.

Bruto plata je osnov za obračun

Da je bruto plata osnov i polaz za druge obračune znaju prvenstveno knjigovođe, a zatim i svi ostali koji pripremaju dokumentaciju za državne institucije.

Kod popunjavanja obrazaca za kredit bankama upisujemo bruto zaradu.

Podatak o bruto iznosu upisujemo u obrasce koje predajemo Fondu zdravstvene zaštite – za obračun bolovanja preko 30 dana.

Fond dečje zaštite započinje svoje obračun naknade za porodiljsko odsustvo upravo od bruto zarade.

I na kraju, godišnji porez na dohodak građana počinje svoj obračun od bruto zarade. Sredstva javnog informisanja uvek objave podatak o maksimalnom neto iznosu za prethodnu godinu, da bi svi oni koji imaju veliku platu znali da li treba da podnesu poresku prijavu i plate porez, ali i obračun godišnjeg poreza ponovo kreće od bruto zarade, odnosno osnovice za obračun poreza na zarade.

Dakle, bruto zarada je osnov i polaz, ali je ona nekako u senci, jer se bruto zaradom bave samo institucije, knjigovođe i službe za obračun zarada - HR služba ili služba za ljudske resurse. A oni su u manjini.

Velika većina, što su svi zaposleni koji primaju platu, znaju samo za neto iznos koji dobijaju, najčešće na tekući račun i bruto zarada za njih predstavlja apstraktan pojam sa kojim oni nemaju ništa.

I nemaju, jer je to neka nerazumljiva cifra koju su potpisali u ugovoru o radu, koja je na vrhu njihovog isplatnog listića i za koju jedino znaju da verovatno nečemu služi, ali da je oni neće dobiti na tekući račun.

Tako smo došli u situaciju da radnik zna kolika mu je neto plata, koliko prima na ruke, ali radnika ne zanima koliko poslodavac mora dodatno da plati državi. Ovo kažem iz ličnog iskustva, odnosno iz ugla ličnog posmatranja mišljenja zaposlenih radnika u bilo kojoj firmi.

Zašto su poreska davanja za zarade previsoka?

Poslodavac je, naravno, prilikom obračuna ukupnog troška zarade zaposlenima, u problemu jer više od polovine neto plate mora da da državi.

Kada bi smo imali bruto princip, ono kako i jeste postavljeno, mada kod nas to  nije zaživelo u praksi, znači, kada bi imali bruto princip, tada bi poslodavac imao obavezu da plati 11% za PIO i 5,15% za zdravstvo, što nije previsoko poresko opterećenje na zarade.

A pošto su plate ugovorene u bruto iznosu,  bruto iznos bi prebacivali radniku na tekući račun. Radnik bi dobio svoju bruto platu, ona koja je ugovorena, a onda bi iz nje sam plaćao poreze i doprinose.

Naravno, znajući nas i naš mentalitet, mislim da bi to bio opšti karambol. Država to zna, da ljudi ne bi plaćali takve fiskalne obaveze, jer već više od pedeset, šezdeset godina primamo neto platu i nemamo svest o tome da treba da plaćamo nekakve doprinose ili poreze. Osim poreza na imovinu, to jedino znamo. „Kuća je moja, stan je moj, moram da platim“ i to je sve što fizička lica znaju, da su poreski obveznici i da moraju sami da plate porez.

Pretpostavka: radniku isplaćujemo bruto zaradu na račun

Znači, kad bi smo primenili princip bruto zarade, onakav kakav zaista jeste, mislim da bi nastao kompletan haos u državi. I znajući to, imamo sistem kakav jeste.

Poslodavac ima trošak za bruto zaradu koja u sebi sadrži porez i doprinose, ima trošak doprinosa na teret poslodavca i kada se to odbije od bruto zarade tada radniku isplati neto platu, a radnika interesuje samo ta neto plata.

I radnik kaže: "Ja radim za trideset pet hiljada... četrdeset...  pedeset... šezdeset...sto... ili već koliko, ja radim za toliko i to je moja plata."

A njegova plata je zapravo ono što je bruto zarada koja je napisana i potpisana u ugovoru o radu. I Iz te zarade radnik treba sam da obračuna i plati porez i doprinose. I u tom slučaju bi poreska olakšica pripala radniku, onako kako je Zakon o porezu na dohodak građana suštinski postavljen, a poslodavci ne bi neprekidno negodovali i tražili od države da smanji fiskalna opterećenja na zarade.