Ako ti prilikom zasnivanja radnog odnosa poslodavac ponudi da potpišeš blanko sporazumni raskid radnog odnosa, treba da znaš da je takav postupak nezakonit. Naravno, ako ne potpišeš neće te ni zaposliti, ali u slučaju naknadno aktiviranog "sporazuma" možeš podneti tužbu sudu i sud će naložiti vraćanje na posao ili možeš tražiti isplatu izgublljenih zarada, počev od datuma prestanka radnog odnosa pa do dana presude. U nastavku nekoliko sudskih presuda.

  • Sporazum o prestanku radnog odnosa, koji je zaposleni potpisao ranije (blanko), prilikom zasnivanja radnog odnosa, ne proizvodi pravno dejstvo.

Iz obrazloženja:

"Imajući u vidu da je uvidom u osporeni sporazum utvrđeno da je tekst sporazuma o prestanku radnog odnosa otkucan, da je datum prestanka radnog odnosa upisan rukom, crnom hemijskom olovkom, da je delovodni broj i datum upisan rukom plavom hemijskom olovkom, na osnovu čega se zaključuje da se radilo o blanko papiru na kom je naknadno otkucan sadržaj sporazuma od 2.6.2014. godine, upisan datum, a potom naknadno upisan delovodni broj i datum.

Odredbom člana 177 stav 1 Zakona o radu, propisano je da radni odnos može da prestane na osnovu pismenog sporazuma poslodavca i zaposlenog, a stavom dva istog člana, da pre potpisivanja sporazuma. poslodavac je dužan da zaposlenog pisanim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarenju prava za slučaj nezaposlenosti. Ovakav sporazum je produkt podudarne volje poslodavca i zaposlenog, koja mora da bude izražena slobodno, jasno, nedvosmisleno i bez mana. Dakle, smatra se da je sporazum zaključen kada poslodavac i zaposleni o tome postignu saglasnost koja se odnosi kako na prestanak radnog odnosa, tako i na ostala pitanja koja su od značaja za prestanak radnog odnosa (dana prekida rada, isplatu neisplaćenih zarada i drugih primanja po osnovu rada. prava u pogledu neiskorišćenog godišnjeg odmora, itd). Bitan element sporazuma je datum zaključenja, pošto se prema njemu ocenjuju sposobnosti ugovaranja, kao i datum prestanka radnog odnosa, s obzirom da se poslodavac i zaposleni tom prilikom sporazumevaju o svim bitnim elementima za radno-pravni status zaposlenog.

U konkretnom slučaju, navedeno je izostalo, jer tužilac nije slobodno izrazio volju za zaključenje sporazumnog raskida ugovora o radu, pri čemu su datumi zaključenja i prestanka radnog odnosa od strane tuženog uneti naknadno u sporazum. Iz navedenog nesumnjivo proizilazi da između tužioca i tuženog nije postignuta saglasnost volja o sporazumnom raskidu radnog odnosa, budući da sporazum tužilac nije potpisao tog dana, već ranije (blanko), prilikom zasnivanja radnog odnosa. Kako je otkaz ugovora o radu tužiocu usledio na osnovu radnji tuženog, koji je iskoristio blanko potpis tužioca, to ovako dat sporazumni prestanak radnog odnosa ne može proizvoditi pravno dejstvo, jer sadrži manu volje koja ovaj sporazum čini nezakonitim, pa je pravilan zaključak prvostepenog suda da je sporazum o prestanku radnog odnosa nezakonit, a kao posledica nezakonitog otkaza. pravilno je odlučeno i o zahtevu tužioca za reintegraciju u radni odnos kod tuženog.

Imajući u vidu da je u toku ovog postupka utvrđeno da kod tužioca nije postojala volja da se raskine Ugovor o radu od 15.8.2008. godine. to pobijani sporazum od 2.6.2014. godine, ne može biti osnov za prestanak radnog odnosa shodno članu 177 Zakona o radu, jer se u konkretnom slučaju ne može govoriti o saglasnosti volja ugovornih strana o prestanu radnog odnosa tužioca, s obzirom da tužilac nije dao izjavu da otkazuje ugovor o radu."

(Presuda Apelacionog suda u Beogradu, Gž1 842/2018 od 25.11.2021. godine)

  • Tuženi je prilikom zaključenja ugovora o radu sa tužiljom tražio i potpisivanje blanko sporazuma o raskidu ugovora o radu, a takav akt koji je tužilja potpisala sa tuženim ne može predstavljati sporazum, jer ne izražava saglasnost volja ugovorenih strana, imajući u vidu način zaključenja sporazuma.

Iz obrazloženja:

"Tužilja je zasnovala radni odnos kod tuženog po osnovu Ugovora o radu od 30.09.2009. godine, na neodređeno vreme od 01.10.2009. godine, a po Aneksu ugovora o radu od 15.07.2010. godine, na poslovima administrativnog referenta u poslovnoj jedinici u Č. Tuženi je 18.02.2011. godine, doneo rešenje broj 18/11, kojim je tužilji prestao radni odnos zasnovan 01.10.2009. godine, a na osnovu Sporazuma o prestanku radnog odnosa potpisanog dana 18.02.2011. godine. Ovaj Sporazum o prestanku radnog odnosa tužilje, zaveden je kod tuženog pod delovodnim brojem 15/11 od 18.02.2011. godine, tipski je odštampan, a podaci sa imenom i prezimenom tužilje, radnim mestom, datumom kada je sporazum potpisan, kao i potpis poslodavca, nisu bili odštampani u sastavu obrasca, već su naknadno upisani, a tužilja je u ovom sporazumu upisana kao M.K. (devojačko prezime tužilje). Ovaj akt tužilja je blanko potpisala prilikom zasnivanja radnog odnosa 2009. godine.

Dakle, predmetni sporazum o prestanku radnog odnosa nije akt u smislu člana 177. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09), kojim je propisano da radni odnos može da prestane na osnovu pismenog sporazuma poslodavca i zaposlenog, te da je pre potpisivanja sporazuma, poslodavac dužan da zaposlenog pismenim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Ovo stoga što akt koji je tužilja potpisala sa tuženim ne predstavlja sporazum, jer ne izražava saglasnost volja ugovornih strana, imajući u vidu način zaključenja sporazuma, odnosno činjenicu da je tuženi prilikom zaključenja ugovora o radu sa tužiljom tražio i potpisivanje blanko sporazuma o raskidu ugovora o radu, a takvo postupanje tuženog je u suprotnosti sa institutom sporazumnog prestanka radnog odnosa, tako da može biti reči o zloupotrebi prava od strane tuženog. Postupanje tuženog je protivno smislu člana 177. Zakona o radu, jer je tužilja prilikom zaključenja ugovora o radu 2009. godine, morala da potpiše blanko dokument (formular) u koji su naknadno 2011. godine, uneti podaci koji se odnose na radno mesto, datum potpisivanja i potpis poslodavca.

Stoga je unapred sastavljen, blanko sporazumni raskid ugovora o radu, koji je zaposleni morao da potpiše prilikom zasnivanja radnog odnosa, ništav i ne proizvodi pravno dejstvo. Imajući u vidu da je ništav pravni posao bio osnov za donošenje rešenja 18.02.2011. godine, kojim je tužilji prestao radni odnos, znači da je rešenje o prestanku radnog odnosa nezakonito."

(Presuda Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž1 776/2013 od 13.2.2014. godine)

  • Sporazum o prestanku radnog odnosa, protivan je prinudnim propisima, kada ne sadrži konstataciju o tome da je poslodavac obavestio zaposlenog o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti

Iz obrazloženja:

"Pravilan je stav prvostepenog suda da potpisivanje sporazuma o prestanku radnog odnosa unapred, bez saglasnosti volje o datumu prestanka radnog odnosa, zapravo znači da sporazum o prestanku radnog odnosa nije ni zaključen, te ovaj akt ne može biti osnov za prestanak radnog odnosa po ovom osnovu. Naime, u članu 177 Zakona o radu propisano je da radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog. Pre potpisivanja sporazuma poslodavac je dužan da zaposlenog pisanim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Iz navedenog sledi da sporazum o prestanku radnog odnosa mora da bude proizvod podudarne volje poslodavca i zaposlenog, koja je izražena slobodno, jasno, nedvosmisleno i bez mana u volji. Volja ne sme da bude iznuđena. Imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, može se zaključiti da tužilja kako sama navodi nije imala nedvosmisleno jasno i slobodno izraženu volju da raskine radni odnos, a tuženi suprotno nije dokazao.

Iz svega navedenog proizilazi da između stranaka nije postignut sporazum o prestanku radnog odnosa, kao što je predviđeno čl. 177 Zakona o radu, te je pobijano rešenje kao nezakonito valjalo poništiti. Ovo iz razloga što u toku postupka tuženi nije pružio dokaz da je zaposlenog pre potpisivanja sporazuma pisanim putem obavestio o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava u slučaju nezaposlenosti, što čini uslov za zakonitost prestanka radnog odnosa po ovom osnovu, budući da na samom sporazumu nema konstatacije tome da je tuženi obavestio tužilju o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti, niti je to u toku postupka tuženi na drugi način dokazao, te je na ovaj način tuženi izbegao zakonom propisanu obavezu iz čl. 177 stav 2 Zakona o radu, stoga je pravilno stanovište prvostepenog suda da je ovako zaključen sporazum o prestanku radnog odnosa protivan prinudnim propisima, zbog čega je utvrđena njegova ništavost."

(Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž1 1894/2013 od 24.1.2014. godine)

  • Sporazum o prestanku radnog odnosa kojim nije izražena stvarna i slobodna volja zaposlenog, podudarna sa voljom poslodavca, predstavlja apsolutno ništav pravni posao, a posledicama ništavosti podležu kako akti koji su prethodili predmetnom sporazumu, tako i akti koji su iz njega proizašli.

Iz obrazloženja:

"Drugostepeni sud je prihvatio izloženo stanovište prvostepenog suda da u konkretnom slučaju tužilje nisu slobodno izrazile volju da zaključe sporazume o prestanku radnog odnosa zbog čega isti ne mogu proizvoditi pravno dejstvo. Međutim, tužbom u ovoj parnici tražen je poništaj rešenja o sporazumnom prestanku radnog odnosa tužiljama od 29.12.2014. godine, ali ne i poništaj sporazuma o prestanku radnog odnosa koji kao konačni pojedinačni akt predstavlja osnov za prestanak radnog odnosa. Zato tužilje ne mogu tražiti poništaj rešenja o sporazumnom prestanku radnog odnosa koje ima karakter deklaratornog rešenja i vraćanje na rad, jer sporazumi o prestanku radnog odnosa i dalje egzistiraju u pravnom prometu, pa je prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev odbijen.

Stanovište drugostepenog suda nije pravilno.

Prema članu 175. stav 1. tačka 3. Zakona o radu, radni odnos prestaje sporazumom između zaposlenog i poslodavca, a po članu 177. radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog. Pre potpisivanja sporazuma, poslodavac je dužan da zaposlenog pisanim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti.

Sporazum poslodavca i zaposlenog mora biti rezultat njihove podudarne volje, koja mora da bude izražena slobodno, jasno, nedvosmisleno i bez mana. Bitan element sporazuma je datum zaključenja, pošto se prema njemu ocenjuje sposobnost ugovaranja, kao i datum prestanka radnog odnosa, s obzirom da se poslodavac i zaposleni tom prilikom sporazumevaju o svim bitnim elementima za radno-pravni status zaposlenog.

U konkretnom slučaju, tužilje nisu slobodno izrazile volju podnošenjem zahteva za sporazumni prestanak radnog odnosa, odnosno za zaključenje sporazuma o prestanku radnog odnosa, jer su datumi zaključenja i prestanka radnog odnosa od strane tuženog naknadno uneti u sporazume. Između tužilja i tuženog nije postignuta saglasnost volja o sporazumnom prestanku radnog odnosa, budući da su zahtevi i sporazumi potpisani od strane tužilja ranije (blanko) prilikom potpisivanja ugovora o radu. Kako je radni odnos tužiljama prestao na osnovu radnji tuženog koji je iskoristio "blanko" potpise tužilja, to ovakav sporazumni prestanak radnog odnosa ne može proizvoditi pravno dejstvo što ga čini ništavim. Imajući u vidu da na apsolutnu ništavost u smislu člana 109. Zakona o obligacionim odnosima sud pazi po službenoj dužnosti i da se pravo na isticanje ništavosi ne gasi (član 110.), to tužilje mogu činjenice o apsolutnoj ništavosti isticati u svako doba u bilo kojoj parnici kao prethodno pitanje. Zbog toga se zakonitost sporazuma o prestanku radnog odnosa može ceniti kao prethodno pitanje u postupku (što su nižestepeni sudovi i učinili), pa izostanak takvog tužbenog zahteva ne isključuje pravo tužilja da traže poništaj rešenja o sporazumnom prestanku radnog odnosa. Apsolutno ništav pravni posao ne važi od samog nastanka (ne proizvodi pravno dejstvo) i ugovorne strane ne mogu svojom voljom dovesti do toga da apsolutno ništav pravni posao opstane u pravnom životu. Posledica ništavosti sporazuma o prestanku radnog odnosa je da su rešenja o sporazumnom prestanku radnog odnosa nezakonita, pa kako je u toku postupka utvrđeno da je tužiljama prestao radni odnos bez pravnog osnova, tužilje imaju pravo da se vrate na rad na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu."

(Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev2 542/2020 od 6.4.2022. godine)